Михајло Пупин или пуним именом Михајло Идворски Пупин (9. октобар 1858 — 12. март 1935) био је научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака.
Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Његово најважније, најславније откриће су били Пупинови калемови због чега се њему у част процес кориштења тих калемова у телефонским разговорима на великим раздаљинама назван пупинизација.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Француске академије наука, Српске краљевске академије, председник академије наука, председник америчког савеза за напредак науке и почасни доктор 18 универзитета. По њему је поред осталог добио име и београдски институт који се од 1946. године зове Михајло Пупин.
Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека на подручју краљевине Хрватске и Славоније која је била део Аустро-Угарске). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Бетонбау-Унтернехмунг у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом армираног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања. Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Српске академије наука и уметности у Паризу, под насловом Тхéорие матхéматиqуе дес пхéномèнес тхермиqуес продуитс пар ла радиатион солаире (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима).
Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wладимир Кöппен) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Алфред Wегенер), представио криву у свом раду, под насловом Цлиматес оф тхе геологицал паст. После ових првих признања, Миланковоћ је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Хандбуцх дер Климатологие), а друга је била приручник из геофизике (Гуттенберг'с Хандбуцх дер Геопхyсик). За њу је написао увод Матхематисцхе Клималехре унд астрономисцхе Тхеорие дер Климасцхwанкунген (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. .
За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (Јамес Цролл). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгрим (Лудwиг Пилгрим). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.
Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Његово најважније, најславније откриће су били Пупинови калемови због чега се њему у част процес кориштења тих калемова у телефонским разговорима на великим раздаљинама назван пупинизација.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Француске академије наука, Српске краљевске академије, председник академије наука, председник америчког савеза за напредак науке и почасни доктор 18 универзитета. По њему је поред осталог добио име и београдски институт који се од 1946. године зове Михајло Пупин.
Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека на подручју краљевине Хрватске и Славоније која је била део Аустро-Угарске). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Бетонбау-Унтернехмунг у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом армираног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања. Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Српске академије наука и уметности у Паризу, под насловом Тхéорие матхéматиqуе дес пхéномèнес тхермиqуес продуитс пар ла радиатион солаире (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима).
Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wладимир Кöппен) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Алфред Wегенер), представио криву у свом раду, под насловом Цлиматес оф тхе геологицал паст. После ових првих признања, Миланковоћ је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Хандбуцх дер Климатологие), а друга је била приручник из геофизике (Гуттенберг'с Хандбуцх дер Геопхyсик). За њу је написао увод Матхематисцхе Клималехре унд астрономисцхе Тхеорие дер Климасцхwанкунген (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. .
За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (Јамес Цролл). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгрим (Лудwиг Пилгрим). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.
Нема коментара:
Постави коментар