Књига “Кроз васиону и векове” нашег познатог научника Мулутина Миланковића је једна од најлепших књига о науци. Она је романтична научна прича коју је Миланковић написао на леп, занимљив и помало необичан начин, у виду писама својој драгој пријатељици, нама непознатој дами Пишући писма која су за њега била замена за разговоре о астрономије писац је читаоце увео у свет науке с жељом да им приближи тај далеки свет и објасни његову историју, научна открића о небеским телима, као и огромну жељу људи за откривањем нових, неоткривених предела. Надахнут догађајима које је својим пером описивао успео је да се из уске средине и тмурне садашњости пресели у бесконачност васионе и срећна прошла времена. Сетио се свог дотадашњег живота, своје родне куће, одрастања и школовања, својих првих успеха и препрека у раду, али његова блиска прошлост није једина прошлост у коју као путник намерник свратио. Путовао је са својом пријатељицом кроз време и простор, васиону и векове. На свом путу је обишао многе земље и градове, посетио колевку астрономије и скривен од очију староседиоца уходио свештенике, научнике и владаре. Описујући путовања морима, архитектуру старих и нових градова, истовремено је на папир пренео своја размишљања и сазнања о старим списима, експериментима и развоју неког научног инструмента. Са читаоцима је поделио своја знања о сунцу, планетама и њиховим орбитама и упознао их са својим научним мишљењем о цикличности ледених доба кроз историју и будућност планете Земље. Милутин Миланковић је оком блиставог научника видео давно прошла времена, историју науке и научних открића, а оком писца научне фантастике далеку будућност и у њој путовања на планете кроз свемир пун звезданих јата и ројева сунца. Своја сазнања и размишљања је пренео на папир и поклонио нам прелепу књигу.
"Кроз васиону и векове" сачињава 37 писама неименованој дами. Њихов основни задатак је да буду замена за разговоре на тему историје астрономије. Пишући писма, писац користи прилику да се сети свог дотадашњег живота, од родне куће у Даљу, крај Осијека, преко школовања, првих успеха и недаћа на професионалном плану до рада на својим основним научним тезама, не заборављајући да надахнуто опише путовања по Немачкој, Мађарској, Цариграду, повратак у опустели и оронули родни дом али и да се дискретно удвара драгој му дами која је, очито, поприлично млађа од њега. Када се, пак, бави науком писац користи врло личанприступ: путује, са пријатељицом.Стога намерници, у прикладној одећи, лутају Вавилоном, колевком астрономије, старогрчком Атином, Александријом, Падовом, Дубровником, Прагом, Енглеском, Немачком; скривени од очију староседелаца они уходе вавилонске свештенике, Аристотела, Ератостена и остале велике научнике Александрије, Клеопатру и Цезара, Галилеја, Тихо Брахеа, Кеплера, Њутна, а 'уживо' срећу и савременике, пишчеве пријатеље и сараднике, Владимира Кепена (издавача капиталног "Приручника климатологије") и Алфреде Вегенера (творца теорије о померању континената; погинуо је 1930.г. током научно-истаживачке експедиције на Гренланду), Леверјеа (проналазача Нептуна) и Фламариона (о коме писац нема високо мишљење, посебно у светлу инцидента који се десио између њих; наиме Миланковић је доказао да су неке Фламарионове тезе погрешне али је популарни Француз глатко прешао преко тога, уз лаки шарлатански подсмех на рачун научника).
Нема коментара:
Постави коментар